U ovom tekstu, kada govorim o DIR/Floortime terapiji, nameravam da osvetlim onaj deo terapije koji se odnosi na pomoć koju ona pruža roditeljima kako bi na najbolji način razumeli kako treba da se odnose prema svom detetu sa autizmom i da se igraju sa njim.
To je važno, ali deca ne bi adekvatno reagovala, da ne postoje drugi segmenti terapije. To se pre svega odnosi na odgonetanje onoga šta su za dete stresni čulni i socijalni nadražaji i iznalaženje načina da se oni redukuju, kao i da se dete nauči da se sa njima izbori.
Deca sa autizmom drugačije od ostale dece procesuiraju čulne informacije zbog načina na koji funkcioniše njihov mozak. Pre nego što objasnim detaljnije, osvrnuću se na objašnjenje kako pomenuti stresni nadražaji tiču na reakcije deteta sa autizmom.
Za jedno dete koje je učestvovalo u studiji o ovoj terapiji (DIR/Floortime therapy at York University in Toronto), jedan od najstresnijih čulnih nadražaja za njega su bili vizuelni stimulusi. Njegov mozak je isuviše burno reagovao kada je procesuirao vizuelne informacije. Tako da je dete trošilo neverovatnu energiju da se izbori sa ovom vrstom čulne stimulacije kojom je bio preplavljen. Zbog toga je njemu bilo teško da odgovara na način kakav je svojstven drugoj deci. Kada bi nepoznata osoba ušla u sobu, on bi stao pravo ispred nje, zureći u nju. Ali to nije bio poziv na komunikaciju. Ono što je dete zaista radilo, a što je terapeut shvatio, bilo je sužavanje vizuelnog polja kao jednog od načina da se izbori sa previše vizuelnih stimulusa koje njegov mozak nije mogao da obradi.
Kada je terapeut to shvatio, promenio je dečakovo okruženje. Izbacio je većinu igračaka iz sobe. Skinuo je slike sa zidova. Ali ni to nije bilo dovoljno. Ponekad je započinjao terapijsku seansu u čekaonici bez igračaka,slika, časopisa I skoro bez ikakvog nameštaja. Time je otklonio najveće stresogene nadražaje za dete i omogućio mu da se usresredi na svoju majku i igru sa njom.
To je teško objasniti. Ni sam ne razumem sve u poptunosti, ali će možda biti od koristi objašnjenje na koji način funkcioniše mozak deteta sa autizmom. Istraživači su pre izvesnog vremena otkrili da deca sa autizmom imaju previše konekcija u nekim delovima mozga. A šta to u stvari znači? Na prvi pogled može zvučati kao dobra stvar imati višak konekcija u mozgu. Ali to nije tako, jer previše konekcija za mozak znači preopterećenje (preveliki rad). A to uzrokuje stres. Zato, kada je pomenuti dečak pokušao da procesuira vizuelne informacije, što je za druge uobičajna stvar (stvar na koju ne obraćaju pažnju), delovi njegovog su počeli svi u isto vreme medjusobno komuniciraju. Zato je on bio u problemu, koji je uzrokovao (za nas) čudno ponašanje, a što je u stvari bio njegov način da izadje na kraj sa problemima socijalne interakticije.
Ono što je njemu zaista potrebno je da njegov mozak radi efikasnije i sa viškom konekcija, da radi tako da to njemu ne predstavlja napor i stres.
Doktor Staiben (Dr. Stieben) je koristio veoma sofisticirane aparate koji uz pomoć mreže senzora mere aktivnost dečijeg mozga pre početka terapije i posle godinu dana kada se terapija okonča (ili u slučaju dece iz kontrolne grupe, posle godinu dana boravka na listi čekanja na terapiju)
Mreža senzora sadrži 128 elektroda koje mere aktivnosti različitih delova mozga. Dr Staiben je snimao aktivnosti mozga dece koja su na na ekranu gledala svoju majku sa različitim izrazima lica (tužnim, srećnim, uplašenim itd.)
Njegovi nalazi su se poklapali sa ranijim istraživanjima po kojima je mozak dece sa autizmom skoro duplo aktivniji nego mozak druge dece dok procesuiraju informacije slika svojih majki.
Godinu dana kasnije, on je ponovio merenja. Moždane aktivnosti dece iz kontrolne grupe koja su još uvek čekala na terapiju su se povećale. Dok su deca koja su uspešno tretirana (u nekim slučajevima ova metoda nije pokazala rezultate), aktivnosti mozga su se začajno smanjila i postale sličnije aktivnostima mozga zabeleženim kod dece iz redovne populacije.
Ova promena u moždanim aktivnostima, ostavila je detetu više prostora da se fokusira na socijalne kontakte sa svojim roditeljima. To objašnjava zbog čega su ova deca napravila tako veliki iskorak u usmeravanju pažnje, uživanju i čak iniiranju socijalnih kontakata sa svojim roditeljima.
Evo šta je jedan od roditelja rekao o promeni koja je nastala primenom ove terapije: “Teško je to rečima opisati, ali kada se igramo i kada dugačkom rečenicom iskaže svoje misli i namere, i sve što kaže savršeno ima smisla, ja prosto hoću da poletim. Često nadjem sebe kako gledak u svoju suprugu u nadi da je i ona to čula, onda samo izmenimo osmehe pune nade i uzbudjenja. Ovo je tek početak dugačkog puta jer on ima samo pet godina, ali je svakoga dana lakše gledajući ga kako polako postaje deo socijalne zajednice”.
Mogu samo da zamislim koliko je ovo promene znače roditeljima. U sledećem blogu pisaću o razlozima zbog kojim mislim da je ova studija toliko značajna.