Najnovija kanadska istraživanja su pokazala da je moguće poboljšati mozak dece sa autizmom
Siguran sam da je autizam jednako važna tema u Srbiji kao što je u Kanadi.
Teško je sa sigurnošću reći koliki je tačan broj dece sa autizmom u Kanadi. Neki stručnjaci tvrde da jedno od 100 dece ima neku formu autizma. Ono što sa sigurnošću znamo je da je autizam najčešće razvojni poremećaj kod dece. U Kanadi većina dece sa autizmom živi u svom porodičnom domu i pohađa lokalnu školu. Najčešće u redovnim razredima (nasuprot posebnim odeljenjima za decu sa posebnim potrebama).
Deca sa autizmom u Kanadi dobijaju različite vrste tretmana koji uključuju govornu terapiju, terapiju socijalnih veština, bihejvioralnu terapiju, okupacionu terapiju, terapiju igre, dijete i porodičnu terapiju. Još uvek se diskutuje o tome koja vrsta terapije je najefikasnija. Imajući u vidu različite vrste autizama (zato se i govori o autističnom spektru) malo je verovatno da postoji jedinstvena terapija idealna za svu decu.
Međutim, jednu terapiju, takozvanu Primenjenu bihejvioralnu analizu ( Applied Behaviour Analysis – ABA, koja se ponekad označava kao Intenzivna bihejvioralna intervencija) mnogi stručnjaci smatraju najefikasnijom terapijom za autizam, terapijom čiji su efekti procenjeni na osnovu rezultata dobijenih istraživanjem. ABA terapiju, koja košta preko $50,000.00 po detetu za godinu dana, u Kanadi finansiraju lokalne vlasti. Ali nema dovoljn novca za svu decu sa autizmom, zato postoji lista čekanja zbog koje se neki roditelji odlučuju da samostalno plate tretman.
Cilj ABA terapije je da nauči dete ponašanju koje će mu pomoći da funkcioniše u školi, u porodici i zajednici.
Posebna ponašanja, kao što su kontakt očima, obraćanje pažnje na reči ili korišćenje reči da bi se nešto izrazilo, se razbijaju u male korake i oni se sistematski uče kroz modifikovanje ponašanja, sa mnogo ponavljanja i nagradjivanja. ABA obično uključuje 20 do 40 sati nedeljno individualne terapije (dete i terapeut, jedan na jedan). Pokazano je da ova terapija poboljšava ponašanje deteta, njegove jezike sposobnosti i saznaje veštine.
Sada je nova kanadska studija pokazala da sasvim drugačiji pristup deci sa autizmom takozvani DIR/FLoortime, vodi do drastičnih promena u socijalnim sposobnostima predškolaca sa autizmom, kao i da rezultira promenama u načinu na koji mozak funkcioniše. Ova studija je rađena u Istraživačkom centru Milton I Etel Haris na Jork Univerzitetu u Torontu (Milton and Ethel Harris Research Initiative at York University in Toronto). To je prva studija o autizmu koja je merila funkcije mozga dece pre I posle terapije.
Želim da pišem seriju blogova o ovom istraživanju jer verujem da je ovo jedna od najfascinantnijih I najvažnijih studija o autizmu ikada uradjena.
DIR/Floortime je razvio Dr. Stanley Greenspan, američki psihijatar koji je umro 2010. U sledećem blogu ću dati puno objašnjenje ove terapijske metode. Za sad je dovoljno da kažem da ova metoda kombinuje dve stvari: identifikaciju i redukciju stresnih čulnih, emotivnih i socijalnih nadražaja (da bi socijalna interakcija bila manje stresna za decu sa autizmom) sa vrstom terapije koja se sprovodi kroz igru i kroz koju roditelji uče kako da uspešno uspostave kontakt sa svojom decom.
Iako se roditelji dece sa autizmom prema njima ponašaju na uobičajen način, dvosmerna interakcija je teška zašto što deca sa autizmom odgovaraju drugačije ne samo na aktivnosti roditelja, nego I na sve senzorne stimuluse kao što su svetlost, zvuk, tekstura, miris itd Medjutim, u DIR/Floortime-u, roditelje podučavaju kako da na poseban način pristupe svom specifičnom detetu.
Ideja u DIR/Floortime-u nije da nauče dete posebnom ponašanju, kao što je to bio slučaj u ABA terapiji, već da omoguće detetu da što više učestvuje u socijalnoj interakciji I da uživa u njoj. Osposobiti ih da se socijalizuju, kao što to čine druga deca, znači dati deci sa autizmom šansu da “profitiraju”, da uče sve ono što se može učiti iz različitih socijalnih situacija, a što je neophodno za rani razvoj mozga.
Studija je pokazala da su deca posle godinu dana DIR/Floortime terapije (najveći deo terapije, u trajanju od 2-3 sata dnevno, su realizovali roditelji u kući), pokazala veliki napredak u sposobnosti da učestvuju u socijalnoj interakciji sa roditeljima, da obraćaju pažnju na njih tokom interakcije i, što je najvažnije, da iniciraju interakciju sa roditeljima.
Pokazana su mi dva filma o malom dečaku koji je učestvovao u stidiji. Prvi je snimljen pre terapije a drugi, godinu dana kasnije, posle terapije. Na prvom videu koji je snimljen kada je dečak imao tri godine, on uopšte nije hteo da pogleda svog oca, iako se otac trudio da mu se priključi u igri. Na drugom snimku, dečak je razigrano pokušavao da uplaši svog oca igračkom Betemena na način koji je teško povezati sa prvim videom. Na primer, on je inicirao igru “kobajagi” u kojoj on govori “Tata, ti bude nevaljalac”. Ovo je ogromna, ogromna promena u socijalizaciji koja ne samo da stvara mogućnost nove vrste odnosa roditelj-dete, već omogućava detetu da participira u svim drugim socijalnim interakcijama koje druga deca sa autizmom izbegavaju zato što im to predstavlja stres.
U sledećem blogu govoriću više o samoj terapiji, na koji način se realizuje, na koje teorijske postavke se oslanja i o zadivljujućim rezultatima o tome kako terapija menja funkcije dečijeg mozga.