Родитеље често занима какав је образовни систем у другим земљама.
Немам никакву представу о томе што сте можда до сада можда чули o канадском школском систему, зато вам пишем као да сада слушате први пут.
Многи Канађани се бусају у груди да је наш систем најбољи образовни систем на свету. Када сам ја ишао у школу, то је било владајуће уверење мојих наставника. Не знам да ли су у праву, али је извесно да Канада има више матаураната са средњом школом него у другим земљама, више него у Америци. Заузимамо прво место на светској ранг листи по броју људи са дипломом више школе, а пети смо на свету по броју универзитетски образованох људи. Тако да без бојазни могу рећи да су наши грађани, у најмању руку, добро образовани.
Упркос томе, много људи се жали на канадски образовни систем. Кажу да учитељи неадекватно уче децу да читају, да су наставне јединице преобимна, да су програми претешки за лоше наставнике. Неки чак твре да у Канади превише младих иде на универзитет. Можете ли да поверујете?
Ево неколико чињеница о канадским школама које вам могу бити занимљиве.
Основно образовање
Образовање је у надлежности покрајина у Канади. Дакле, покрајински, а не федерални, новац од пореза финансира школе; покрајниска министарства образовања доносе законе о државним школама. Управни одбори за образовање руководе школама на локалном нивоу (такође познати као школски одбори школских округа). Школске одборе надзиру политички изабрани такозвани школски повереници, али ће вам многи ће вам рећи да су све то само бирократе које у ствари управљају.
Веома је тешко дати оцену која важи за цео канадски систем образовања зато што се програми и курикулими разликују од покрајине до покрајине, од школског одбора до школског одбора. Међутим, оно што се може рећи је да већина канадске деце креће у вртић са пет година. У Онтарију, где живим, постоји вртић за јуниоре, тако да већина деце улази у образовни систем (тј. вртић) са четири године.
Основна школа по разредима почиње од вртића до 8. разреда, а гимназија од 9. до 12. разреда. Међутим, неки окрузи имају средњу школу (7. и 8. разред) или гимназију за јуниоре (од 7. до 9. разреда). По закону, деца су обавезна да иду у школу до 16. године, а у неким покрајинама и до 18. године.
Деца са посебним потребама
Већина кандске деце са посебним потребама иде у најближу редовну школу. То се односи на децу са развојим тешкоћама или заостајењем у менталном развоју као што је Даунов синдром или аутизам, као и они са физичким ограничењима као што је спина бифида или церебрална парализа, Овај инклузивни приступ је резултат веома јаког покрета током 1970-тих и 80-тих, који се изборио за стварање инклузивног друштава за све људе са тешкоћама, укључујући и школе.
Данас, већина деце са развојим тешкоћама похађа редовну наставу јер је веома мало аргумената који би оспоравали њихово право да буду тамо. Међутим, још увек се води расправа о томе да ли деца са посебним потребама добијају одговарајућу подршку која им је потребна. У исто време, многи канадски учитељи би вам рекли, и ја бих се са њима сложио – да је инклузија деце са посебним потребама учитељски посао учинила захтевнијим. Учитељи кажу да им је потребно више астистената у настави, који би им помагали у раду са ученицима са посебним потребама, као и са оним без посебних потреба.
Међутим, упркос овим проблемима нема сумње да је деци са посебним потребама боље у инклузивним учиницима, и да је већини остале деце сасвим ОК у школи без обзира на високо изражене посебне поједине деце у разреду. Неки родитељи би више волели да њихова деца са тешкоћама у учењу иду у специјалне разреде, али већина родитеља деце са тешкоћама у физичком развоју жели да им деца похађају редовну наставу.
Могућност избора
Постоји много избора у оквиру канадског образовања.
Прво, неке покрајне као што су Охајо, Алберта и Манитоба, имају два државана школска истема: Државне школе и Католичке школе. Било би веома компликовано објашњавати разлоге због којих канадска држава оснивач Католичке школе, али је то данак компромисима који су направљени у годинама које нас воде у време када се стварала конфедерација 1867., у време прављења компромиса између простестаната и католика, и два главна језика – француског и енглеског.
Иако у Канади постоји много других вероисповести, укључујући и не-хришћане, само католици имају конституционално право да од државних пара финансирају своје школе. То постаје све већи проблем. Док католици снажно бране своје историјско конституционално право на сопствени школски систем, други сматрају да је то бацање новца на два паралелна државна школска система, док трећи говоре да није праведно да само једна религијска заједница има право да своје школе финансира из државне касе.
Француска одељења (French Immersion). Око 315 000 Канађана похађа наставу у тзв. француским одељењима. То значи да они иду у енеглеске школе, иако се настава готово у потпуности одвија на француском. Другим речима, они уче математику, науке и географију на француском. С тим се почиње у обданишту, тако да ученици уче читање и писање на француском, иако је њихов матерњи језик енглески. Многи људи верују да су француска одељања најбољи начин да се научи француски. Истраживања показују да образовање у француским одељењима нема негативног утицаја на учење енглеског. Неки критикују француска одељења јер деца не науче савршени француски. Али већина не мари много за ове примедбе. Већина је задовољна тиме што деца владају језиком који је други званини језик у њиховој држави. Сва моја децу су ишла у француске разреде, иако су се сва тројица пребацила у енглеска одељења по сопственом избору, у средњој школи.
Приватне школе
Између шест и седам процената канадске деце похађа приватне школе, и тај проценат се полако али сигурно повећава. Због високих школарина (од 10 000 до 50 000 канадских долара) већина деце, иако не сва, долази из више средње и високе класе.
Специјални програми
У Канади расте број државних школа са специјалним програмима, посебно на средњошколском нивоу. Уметнички програми су веома популарни, али такође постоје и специјализоване школе за спорт и науку. Ове алтернативне школе су уобичајене у великим градовима као што су Торонто, Ванкувер, Монтреал и Отава.
Државне школе у Едмонту нуде 30 различитих алтернативних програма укључујући абориџанско образовање, специјализоване научне школе, спортске школе, школе за хокеј, плесне школе, верске школе, а нуде се и програми не само на француском, већ и на шпанском, немачком, хебрејском, арапском, украјинском, па чак и на америчком знаковном језику.
Провинција Алберта има неку врсту «чартер школа». То су дружавне школе које функционишу независно од регуларног система. Неке од њих се темеље на традиционалнијем приступу образовању који форсира математику, инсистира се на спеловању и базира се на послушности директних наређења наставника.
Наравно, изборни програми у Едмонтону и чартер школе у Алберти су равноправне. Немају сви ученици овакав ниво образовних избора, али вам ово може пружити слику различитости програма које канадски обазовни систем нуди.